Droga -put u mozak-
Piše: Mr Nađa Marić
Molekularni biolozi tvrde da tuga i osećanja dobrog zdravlja iii zadovoljstva u većoj meri zavise od dopamina i serotonina, molekula koji prenose
pornke s jedne nervne ćelije na drugu nego od spoljnih okolnosti.
Uprošćeno rečeno, od hemijeje u mozgu, koja u dobrom delu zav'isi od
naslednog karaktera.
Veza s bolestima očigledna je ako je sustina droge traganje za
robom koja se naziva zadovoljstvom. Ostuje nam samo da vidimo koji
mehanizmi određuju faustovsku sudbinu zavisnika.
Šta je droga?To je lekarija, neprerađeni
lek, po Vujakliji, a po Webster-u, droga je supstanca koja nije hrana i
koja služi prevenciji koja narkotizuje. Ono na šta obično pomislimo kad
kažemo "droga", jeste da "deluje na psihu", i zato ćemo na dalje
upotrebljavati termin PSIHO-AKTIVNA SUPSTANCA. Kroz naredne redove ovog
teksta pokušaćemo da objasnimo kako su to psihoaktivne supstance -
psiho aktivne?
Ključ i bravaMozak bismo mogli da poredimo
sa Zemljinom kuglom: kontinenti su, npr, pojedini delovi – veliki
mozak, srednji mozak, moždano stablo, države su manji delovi ovih
struktura, veliki gradovi su važni centri koje nazivamo jedrima. Jedra
mogu da se vezuju raznim putevima: kopnenim, vazdušnim, pomorskim, a u
novije vreme i cyber-vezama... Postoje i manji gradovi, primitivniji
putevi i nenaseljena područja. Glavne puteve konlrolišu kapije, a kroz
njih se može proći samo ako se otključa brava -pojedine supstance (tzv.
neurotransmiteri) koje se nalaze u mozgu, predstavljaju ključeve za te
brave. One ih ili otključavaju i omogućavaju prolaz, ili ih
zaključavaju i sprečavaju dalje prenošenje. Postoje supstance koje
svojom građom veoma podsećaju na originalne ključeve i nazivamo ih
agonistima, ako imaju isto dejstvo kao i originalni ključ, odnosno
antagonistima, ako im je dejstvo suprotno. Neke kapije imaju više
brava. Kod njih je situacija komplikovanija, i to ovog puta nećemo
detaljnije objašnjavati. U svakom slučaju, skrećemo pažnju na jednu
činjenicu: u svetu je sve u kretanju. To kretanje ima svoje, uslovno
rečeno, prirodne zakonitosti: usporenja, ubrzanja, uglavnom lokalna i
više-manje sinhronizovana. To je uglavnom prirodni red. U njemu se
snalazimo. Ipak, nekada se učini da će snalaženje biti lakše ako se
nečim pripomognemo. Mnogo šta je na raspolaganju. Ako se odabere
psihoaktivna supstanca, slede mnoge promene...
Za heroin, morfin i metadon kažemo da su "depresori CNS-a".
Prevedeno na opisanu viziju, oni bi usporavali većinu komunikacija,
smanjivali putovanja, smirivali kretanje. Kokain, amfetamin, ekstazi,
naprotiv, kao "stimulatori", pokretali bi i najuspavaniju zabit,
pomagali da se otkrije nepoznata snaga i moć i da se njima dostignu
zamišljeni ciljevi. Meskalin, LSD i PCP, kao "halucinogeni", ne bi ni
"usporavali", ni "ubrzavali", već bi one svakodnevne puteve, koji su
već dosadno slični ili isti, činili potpuno novim i nikad viđenim.
Ovom metaforom hteli smo da slikovito pojasnimo odnose u CNS-u. Ako
je stvorena početna predstava, onda bismo mogli da nastavimo i da se
spustimo na samu Zemlju. Treba pobliže da pojasnimo gde to tačno stižu
psiho aktivatori i kojim putevima šalju svoje komande, koje se kasnije
globalno odražavaju.
Jos malo mašte...
Spomenute su kapije koje
regulišu kretanje na mnogim putevima... Kapiju otključava samo određeni
ključ, a droga je to što jeste jer uglavnom liči na taj ključ! Kad
psihoaktivne supstance otključaju bravu, počinje njihovo dejstvo....'
Sve se zna o drogama
(osim onog što se ne zna)
Treba
znati da se mnogo radilo na ispitivanju delovanja droge, da se mnogo
zna, ali i da je ostalo još toga nerazjašnjenog. Na kraju dvadesetog
veka dostupni podaci govore sledeće:
Depresori
(opijati, heroin, morfin, alkohol, barbiturati)
Opijati
(metadon, morfin, heroin i dr.) deluju preko opijatskih receptora
(specifične brave na nekim kapijama) i u umerenim dozama uklanjaju bol,
u većim dozama stvaraju euforiju, a vrlo visoke doze vode direktno u
komu (sve staje!). Euforija je razlog zašto se droga želi ponovo. Posle
nje se javlja osećaj topline u telu, osećaj lakoće i duboki mir, a još
kasnije nastupaju umerena konfuznost, promene raspoloženja,
bezvoljnost, varijacije mentalne efikasnosli. Sve to posle jedne ili
nekoliko uzetih "doza". Višestruko uzimanje opijata menja stvari.
Vratimo se viziji: prepoznati su falsifikati ključeva i preduzete su
mere - brave su sklonjene. Ne sve, ali u dobroj meri ih je manje
("down" - regulacija receptora). Uz to, pošto putevi komuniciraju,
promene nisu ograničene samo na sistem opijata, već se dešavaju i u
dopaminergičkim, noradrenergičkim i serotonergičkim strukturama. Što
više se "napada" na opijatske brave, to će se više reorganizovati
ostali, svako na svoj način... Dakle, opijatski receptori se povlače,
jer je opijata previše, i treba sve više i više ključeva i droge da bi
se pronašla još poneka brava. Povlačenje opijatskih receptora razlog je
zašto je potrebno sve više i više unositi psihoaktivne supstance
(tolerancija!). Noradrenergički receptori se, naprotiv, umnožavaju jer
je spomenuta "reorganizacija" stvorila nedostatak njihovog aktivatora -
noradrenalina.
Ukoliko ne unese heroin, opijatski zavisnik ulazi u krizu: snažni
bolovi po celom telu nastaju jer nema gde da deluje "endogeni morfin"
(ključ koji sami stvaramo), koji se inače brine da obuzda bolove, jer
su receptori duže vremena povučeni, "ne rade", i ti sopstveni mehanizmi
su usnuli; znojenje, povraćanje, drhtanje, naježenost, lupanje srca i
ostale smetnje vegetativnog sistema posledica su obrnutog molekularnog
zbivanja: noradrenergički receptori su "umnoženi" i snažnije nego što
je uobičajeno reaguju na male stimuluse... Za simptome apstinencijalne
krize kažemo da su posledica neuroadaptacije na drogu, u stvari
spomenute "reorganizacije" zbog nereda na putevima... Dakle, kad droge
nema, neophodno je uspostaviti novu ravnotežu, a to traži dosta
vremena... Mala pomoć je klonidin, jer blokira umnožne adrenergičke
receptore, zatim analgetici, jer smanjuju prateće bolove, anksiolitici,
jer umiruju. Kasnije, kad se "mozak očisti", mogu se davali nalokson
ili duprenorfin, jer pored takvih supstanci nema ni prijalnosti koje
stvaraju prve doze opijata, a ni navikavanja. One "štite" od
zadovoljstva koje najkraćim putem vodi ka patnji. Posle nekog vremena,
čini se da bi sva zbivanja mogla da se vrate na staro i da se život
nastavi "kao nekada". Nažalost, to retko biva...
Stimulansi
(kokain, ekstazi, amfetamin...)
Kokain
je po upotrebi "stimulans" broj jedan. On ima svoje mesto u našem
nervnom sistemu, a to je direktno na tzv. "reuptake-pumpi" za
preuzimanje dopamina (jednog ključa) na membrani ćelije. Kad kokain
zauzme mesto, pojavi se previše dopamina jer on ne može više natrag u
ćeliju... Ta početna "otključavanja" su avantura, prate ih osećaj
snage, moći, euforija, snažno zadovoljstvo sobom i prava grandioznost.
Ako je doza prevelika, sve lako pređe u napetost, paranoju,
halucinacije, lupanje srca, otežano disanje...
Početna željena dejstva kokaina brzo smenjuju "potonuća" i
nepodnošljivost tog "sanovrata" tera da se uzme još i još... Kako
kokain deluje preko dopamina, a dopamin je glavni nosilac simptoma
shizofrene psihoze, jasno je da i kokain može da provocira nešto
slično. Sumanutost i halucinacije kao pratioci zloupotrebe ove
psihoaktivne supstance rezultat su takozvane "inverzne tolerancije":
znači, umesto da se javi neosetljivost zbog "bombardovanja" receptora,
javlja se "preosetljivost" (može i to!), pa ne samo da euforizirajućeg
dejstva nema, već se ono pretvara u psihotične patnje!!!
Apstinencijalni sindrom kod kokainomana nije toliko dramatičan kao
heroinski, ali svakako postoji. Sastoji se od neuobičajeno dugog
spavanja pojačane potreba za hranom, mentalne neefikasnosti, teškog
podnošenja svakodnevice, jer ona deluje bezukusno i odbojno. Energija
je prethodno dosta istrošena, ono što je ostalo usmerava se samo na
traženje nove količine kokaina... Za lečenje ovog stanja preporučuje se
bupropion, antidepresiv s noradrenergičkirn i dopaminergičkim
dejstvima, dakle s blagotvornim efektima na sisteme koje je kokain
najviše uzurpirao...
Uzurpirani sistem vrednosti svakako se teže i duže uređuje: apatija
i gubilak sposobnosti uživanja u bilo čemu ostaju dugotrajan problem.
Spomenuli smo da kokain stvara ne samo prijatnost već i psihotične
doživljaje. Oni su neprijatni. Aii, ima psihoaktivnih supstanci koje
stvaraju psihozu i prijatnost. Takve supstance su halucinogene droge:
rneskalin, LSD,DOM itd.
Halucinogene supstance
(LSD, meskalin, DOM, psilocibin...)
Halucinogene droge vode na putovanja ("trip") kroz iluzije,
halucinacije, stanja visoke budnosti i jaku osetljivost za okolinu i
nas same. Kažu da se tada boje čuju i zvuci vide... Međutim, često
putovanje postaje loše ("bad trip"), i pretvara se u pravi panični
napad. Sve to, jer ove supstance deluju na serotonergički sistem, na
neke od receptora za serotonin. Zna se da su i halucinacije i panični
napadi posledica aktivacije 5HT2 i 5HT1 a receptora, a njih ima na
raznim mestima CNS-a. Od toga na koja mesta stigne droga, zavisi kakvo
će "putovanje" biti. Osim serotonina, dešavaju se promene i sistema
noradrenalina i dopamina.
Za halucinogene droge tipični su "flashback"-ovi, ponovna javljanja
opisanih doživljaja bez uzimanja droge. Tada su najčešće neprijatni. Do
danas nije jasno zašlo se taj fenomen dešava. Ovu komplikaciju daje,
možda, to što se određene kapije koje je ranije otvarala psihoaktivna
supstanca, sada otvaraju same... Kao da ih otvaraju duhovi! A duhovi
uvek donose jaku neprijatnost i nepodnošljiv strah...
MDMA, ili ekstazi, je između stimulansa i halucinogena. Stvara
euforiju, nesnalaženje, konfuziju, ali i utisak da čovek bolje oseća i
razume i ,sebe samog, i druge ijude. I MDMA deluje posredstvom
serotonina, otključava 5HT2 brave, ali je taj ključ poseban, jer osim
što otključava, on često deluje kao pravi eksploziv: dejstvo ekstazija
toliko je snažno, da obično uništava i samo tkivo na koje deluje... i
to posle samo nekoliko tableta! Degenerativne promene u mozgu za sada
su nepopravljive...
Kako deluje marihuana, čija legalizacija je realnoslt nekih zemalja
sveta? Marihuana ,se u organizmu transfomiise u jedan metabolit (THC),
a on mehanizmima koje ne poznajemo dovoljno izaziva i sedaciju i
stimulaciju. U prevelikim dozama, i ova droga može stvarati simptome
panike, delirijuma ili psihoze... Glavna komplikacija, iako se najčešće
misli da komplikacija nema je "sindrom amotivacije": nestaju
interesovanja, pažnja je slaba, svaka sitnica nervira, teško se podnosi
komunikacija s Ijudima. Menja se ličnost, i to zato jer se
"reorganizacijom sistema" nikada ne dostiže bazična prirodna
sinhronizacija...
Sve u svemu, psihoaktivne supstance očigledno su različito psiho
aktivne. Najčešće, u početku deluju svuka na svoje kapije i preko
puteva koji im slede, a kasnije, pošto su svi putevi manje-više
povezani, dešavaju se sve veći i veći neredi. U tim neredima uglavnom
nestaju osećaj zadovoijstva i prijatnost, i počinju napori da se
kakvo-takvo stanje održi na minimalnom odstojanju od patnje.
Neurofiziolozi naslućuju "PUT ZADOVOLJSTVA"!
Utvrdili
su da se, bilo koje brave da su prvo otvorene, kasnije pojavljuju
kijučevi za kapije mezolimbičkog dopaminergičkog puta, tj. sistema.
Ovaj sistem je povezan sa svim ostalim, i s opijatima, i s serotoninom,
i noradrenalinom, acetil-holinom, a i sam prima oslale dopaminergičke
uticaje. Ako se ovim putem previše kreće, on se haba, i pohaba. Sve
teže se tuda prolazi, a to znači da više nema doživljaja zadvoljstva za
kojim se žudi. Ostaje neprijatnost i njoj nema šta da se suprotstavi...
Ako se setimo vizije mozga, sveta i puteva, lako ćemo zamisliti
sledeće: svi putevi za zadovoljstvo vode do mezolimbičkog
dopaminergičkog sistema. Hajde da slobodno asociramo: svi ovi putevi
vode do mezoiimbičkog dopaminergičkog sistema, kao sto "svi putevi vode
u Rim". Zamislite ovo: u Rimu je ogroman bazar, a u bazaru mnoštvo
velelepnih, ekskluzivnih radnji s primamljivom robom... Među svom robom
najviše privlači pažnju jedan delikates: zove se "zadovoljstvo". Kako
odoleti??? Da li oklevati??? Ova roba, kao i svaka druga ima svoju
cenu. Bazar je, oko cene ovde može da se pogađa, deluje da će pogodba
biti povoljna... Deluje... Ali stvarnost ubeđuje u jednu strašnu
istinu.
Retko ko je vešt da plati jeftinije nego samim sobom.
Prijem 
