REAL LIFE - Njeni roditelji su crnci, ali ona se rodila kao belo dete. Mlada Amerikanka Kinoša Robinson godinama pokušava da otkrije gde zapravo pripada
Rođena sam u Džeksonu, u državi Misisipi, na američkom jugu, što mojoj priči daje naročitu težinu. Od najranijeg detinjstva pripadala sam "beloj" zajednici. To mi je bilo potpuno prirodno jer izgledam poput njih. I dok su moje male rođake dobijale crne lutke za Božić i rođendane, meni su uvek poklanjali bele barbike. Jednog dana u obdaništu neka crna devojčica rekla mi je da ne mogu da se igram sa njima. "Tvoja lutka je pogrešne boje", rekla mi je. Tek kasnije sam shvatila da mi je zapravo rekla da sam JA pogrešne boje. Baš kao i moja lutka, imala sam plavu kosu i zelene oči, i bila sam jedina belkinja među crnom decom.
"Beli" geni
Poreklom sam Afroamerikanka, rođena s genetskim poremećajem koji se naziva albinizam - što znači da se u mojoj koži nalazi malo, ili nimalo, pigmenta. Albinizam je recesivni poremećaj, što znači da oba roditelja moraju da budu nosioci ovog gena da bi preneli oboljenje na svoje dete. Ovo je mnogo češća pojava nego što mislite. Negde sam pročitala da se na svakih 17.000 dece rađa jedno potpuno "belo". Moja majka je imala samo šesnaest godina kada me je rodila. Iako znam da je činila sve da me zaštiti, odmalena sam bila svesna da se razlikujem od ostale dece. Kud god da smo išli - u radnju, park ili kod lekara - svi su piljili u mene. Bilo je sasvim očigledno da su majci želeli da postave samo jedno pitanje: "Da li je devojčica zaista vaša?".
Moj otac je umro od teške upale pluća kada sam imala sedam godina. Najviše ću ga pamtiti po tome što je bio moj veliki oslonac i zaštita. Prvi put kada sam ga pitala zbog čega ljudi uvek gledaju u mene, odgovorio mi je: "Zašto što si lepa?".
No, neki od mojih rođaka nisu bili tako blagonakloni. Doduše, većina njih je sa Misisipi Delte, iz kraja u kojem belci i crnici još uvek žive odvojeno. U tom kontekstu, njihov otpor prema meni bio je sasvim razumljiv. Mogu samo da zamislim kakav je to bio šok kada su čuli da se crnačkoj u familiji rodilo belo dete! Umesto imenom, oslovljavali su me sa "bela devojčice".
Rasni, ali i zdravstveni, problemi
Moju majku su, kad sam ja u pitanju, mučili mnogo "životniji" problemi, kao što je, recimo, opasnost od sunca. Zbog odsustva melanina u koži, jednostavno ne mogu da pocrnim, samo gadno izgorim. Tokom sunčanih dana mama me je neprestano mazala debelim slojem sredstava za sunčanje i terala me da nosim šešir. Kada sam bila u četvrtom razredu, napisala je opravdanje u kojem je od učiteljice tražila da budem pošteđena sportskih aktivnosti na otvorenom. Taj papir nisam predala učiteljici. Umesto toga, provela sam ceo dan na suncu, uživajući u raznim sportovima. Kada je mama došla po mene, odmah je primetila da mi je lice veoma crveno. Pokušala sam da je slažem, ali bivala sam sve crvenija, a na koži celog tela pojavili su mi se plikovi. Uveče sam se razbolela i nisam išla u školu nedelju dana.
Moji zdravstveni problemi bili su “garancija” da nikada neću postati kul klinka u svojoj školi. Mrzela sam što moram da nosim šešir, ali najviše mi je smetalo to što sam neprekidno morala da odgovaram na pitanja o svojim očima. Iako relativno dobro vidim, patim od nistagmusa, koji uzrokuje rapidne pokrete očiju (s jedne strane na drugu) sve dok ne pronađem fokus. Kad upoznam neku osobu, ona me za par sekundi zapita: "Šta nije u redu sa tvojim očima?".
Duševne patnje
Ipak, nijedan zdravstveni problem ne može da se uporedi sa unutrašnjom borbom oko pronalaženja svog mesta pod suncem i, naravno, nedostatkom samopouzdanja. Dok se moje društvo u tinejdžerskom dobu bavilo aknama, prvom menstruacijom, ljubavima i simpatijama, ja sam bila suočena sa drugom vrstom krize. Neprekidno sam sebi postavljala pitanja: "Ko sam ja?"
U Misisipiju je oduvek vladala velika rasna tenzija, koja mi samo otežava situaciju. Iako Kju Kluks Klan nije aktivan kao ranije, njegov uticaj se i dalje oseća u ovim krajevima, a belci i crnci retko se "mešaju". Dugo sam se osećala kao "neugodna tačka susreta" ove dve grupe. Tokom srednje škole, zahvaljujući svojoj visprenosti i duhovitosti, zadobila sam poverenje i naklonost mojih belih prijatelja. Čak su me izabrali za predsednicu razreda. Ali, van škole svi su se ponašali kao da me ne poznaju. Kada bih pitala nekog od njih šta radi za vikend, ponudili bi mi krajnje neuverljiv i uvredljiv izgovor. U školi su me prihvatili i crni učenici, ali i oni su me izbegavali u gradu.
Školske igranke, na koje su devojke obično odlazile u pratnji dečka, za mene su bile prava noćna mora. Crni momak može da odvede belkinju na igranku, ali nije uputno da bude pratnja crnkinji koja izgleda kao belkinja...
Pokušaj izbora
U jednom trenutku shvatila sam da moram da biram između belih i crnih. Izabrala sam crnu rasu. Bio je to, činilo mi se, logičan izbor, zbog porekla i ponosa koji oseća crnačka populacija. Stalno sam imala potrebu da opravdam svoju pravu boju kože. Počela sam da govorim slengom i da slušam rep. Mislila sam da će poznavanje tekstova pesama u kojima se govori o zlatnim zubima, novcu, ženama i kolima poslužiti kao prava ulaznica u geto. Uprkos tome, crnci me nisu prihvatali i smatrali su me belkinjom.
Pokušala sam da se priklonim potpuno drugačijoj grupi - klovnovima iz razreda. Neprekidno sam pravila budalu od sebe pokušavajući na taj način da predupredim odbacivanje.
Kada je došlo vreme da izaberem univerzitet, odlučila sam da upišem onaj na kojem ima najviše crnaca. Majka je zbog toga bila zabrinuta, a to me je, na kraju, nateralo da promenim odluku. Upisala sam Milsaps koledž u Džeksonu, u kojem pretežnu studiraju belci i sada sam na prvoj godini. I ovde je, kao i na drugim mestima, rasna podeljenost vrlo izražena. Na primer, crnci i belci nikada ne sede za istim stolom u kantini. Pre nekoliko meseci, grupa crnih studenata pojavila se na "beloj" žurci. Odmah su bili isterani na najgrublji način i uz najvulgarnije izraze. Iako mi još niko nije uputio takve reči, ili me tretirao na taj način, povređena sam i revoltirana.
Nakon tog događaja (iako mu nisam prisustvovala), počela sam da nosim tradicionalnu afričku frizuru. Menjala sam je svake nedelje, sa svakom novom frizurom kreirala sam i nov identitet. Mislila sam: "Ako ne mogu da promenim boju kože, mogu bar frizuru".
Nadomak sreće
U međuvremenu sam shvatila da se samopouzdanje, ma koliko se trudila, ipak ne stiče preko noći. Ali osećam da sam nadomak potpunog prihvatanja činjenice da se zovem Noša, da sam bela crnkinja i da mislim i osećam kao i svi moji vršnjaci. Doduše, priznajem da ponekad osetim ljubomoru kada vidim devojke predivne čokoladne boje kože.
Poslednji dečko sa kojim sam se zabavljala činio je sve da se osećam posebnom. Obožavao je što sam drugačija i jedinstvena, zbog čega je i moje samopouzdanje znatno poraslo. Muškarac za kojeg ću se udati takođe mora da ceni moju posebnost. Verujem da će moj izabarnik biti crnac, iako verujem da će biti čudno roditi dete drugačije boje kože. To je nešto što je moja majka iskusila, a što ja ipak ne bih želela da doživim. Takođe, moj suprug će morati da se testira na gen kojim se prenosi albinizam. Premda sam danas srećna u svojoj koži, nikome ne bih poželela ovakvo životno iskustvo.
Prijem 