Svako ko je bio na nudističkoj plaži može posvedočiti da sakrivene stvari neretko izgledaju bolje i lepše nego otkrivene. Ovo nije metafora, već činjenica iz kognitivne psihologije. Ukoliko je predmet umotan u neku vrstu zaštitne ambalaže, naš um ga najčešće predstavlja savršenijim nego što bi bio da nije umotan. Kako ističe istoričar umetnosti Kventin Bel, veliku kocku upakovanu u ukrasni papir zamislićemo kao savršenu kocku, bez rupa, pukotina i ogrebotina. Slično se dešava i kada navučemo tkaninu preko nogu, butina, stomaka ili grudi. Uobičajeno ne zamišljamo standardne "nesavršenosti" poput mladeža, celulita ili ujeda komaraca. Ne računajući element seksualnog uzbuđenja, većina nas bolje izgleda kada smo obučeni nego nagi.
Međutim, golotinja političara ili politički nudizam imaju važnu društvenu funkciju. Njihovo ogoljavanje jeste u interesu svih nas. Javnost ima pravo da zna za njihove nesavršenosti koje se kriju ispod fasade diplomatskog političkog govora i ponašanja. Naravno, ne radi se o standardnom tabloidnom voajerstvu: razgaćenost o kojoj je ovde reč ima biti političke prirode. Ovaj se postupak uobičajeno naziva transparentnošću, ali taj uvezeni eufemistički termin sakriva suštinu odnosa između umotanog i odmotanog predmeta/slučaja pred našim očima.
Najbolji primer nužnosti razodevanja političkih struktura bio je demonstriran slučajem oko (ne)objavljivanja ugovora o koncesiji za autoput Horgoš Požega. Upravo zato što većina stvari bolje izgleda sakriveno nego golo - toliko se okleva(lo) oko objave ovog dokumenta. I upravo zato je novinarski i javni voajerizam neophodan. Ovo je i jedini smisao institucije poverenika za informacije od javnog značaja koju obavlja Rodoljub Šabić. Voajer nad voajerima, on zahteva informaciju kakva jeste, a ne kakvu prenose političari. U tome je suština i značaj transparentnosti političkih i ekonomskih akcija. Potpuno je normalno da će ih vlastodršci, svesni nesavršenosti sopstvenih političkih dela, umotavati u raznobojne celofane i mašnice sa šljokicama. A ljudski um često zariba pred tako šljaštećim izazovima. U slučaju sa Velimirom Ilićem, jedino zbog posebno bahatog odnosa prema zahtevima za uvid u ovaj ugovor, čak i najočaranijima postaje jasno da mora biti da se nešto skriva.
Istovremeno, ranija zbivanja koja su ukazala na moguće nesavršenosti politike Velimira Ilića bila su praćena besom i nasiljem karakterističnim za invaziju u privatni prostor. Sa tom razlikom da ovaj prostor nije privatan. Drugim rečima, kada je ovaj put govorila o stvarima poput donjeg veša, Ilićeva portparolka Aleksandra Janković je začudo bila u pravu. Ovo jeste bila potraga za "donjim vešom" - i više! - jer posredi jeste bila želja za (raz)otkrivanjem nesavršenosti ministra. I ovo je odlična želja koju valja negovati, koji god da je predstavnik vlasti u pitanju. Metafora je neprikladna jedino u onom delu u kojem je ministar Ilić donji veš kupio od sopstvenog novca, dok je potraga za aneksima ugovora nešto što se tiče novčanika svih građana.
Potraga za svim pojedinostima u ugovoru o koncesiji autoputa Horgoš Požega ima još utemeljenja u kognitivnoj psihologiji ljudskog uma. Primera radi, iako zapravo imaju vrlo kompleksne oblike, mi planine i drveće sebi predstavljamo jednostavno: nalik na piramide i lizalice. Drugim rečima, naš um je sklon da značajno pojednostavljuje i banalizuje stvari. Zbog toga je minuciozna potraga za detaljima po pravilu značajnije približavanje istini. Što valja podržati, a ne podsmehivati se.
Andersenov dečak koji je uzviknuo "Car je go!" imao je laganiji zadatak: primetiti ono što je očigledno. Istraživačkom novinarstvu je teže: ono cara mora razodevati. U još nezavidnijem položaju su obični ljudi. Oni bi morali trenirati skepticizam, a njihovi umovi su urođeno lakoverni i samoobmanjivi. Međutim, metaforično razodevanje političara i njihovih akcija značajno je u još jednom smislu. Demonstracijom njihovih nesavršenosti, ceo politički proces se vidno demokratizuje. Političari se "raščaravaju", profanizuju i postaju uobičajeni poput komšija. Ova tranzicija političke kulture je jednako ključna. Reč je o prelasku modela političara kao vlastodršca u model političara kao servisera potreba ljudi iliti političara poput auto-limara ili prodavca sladoleda. U model politike koja nije vladanje nad ljudima već izvršavanje naredbi istih tih ljudi. Stoga je borba za razodevanje ovog ugovora toliko važna i morala bi biti kamen-međaš ove postepene transformacije.
Poslednji album benda The Beatles nije ispao kako je čuvena četvorka želela. "Let It Be" (1970) imao je biti povratak starom, čistom rokenrol zvuku (verovatno otud i song "Get Back"), ali su ga producenti ipak nakitili efektima i sličnim. Stoga 2003. godine Makartni i (pre)ostali reizdaju ovaj antologijski album u nešto sirovijoj varijanti: "Let It Be... Naked". Poslušati, dakle, ovu "golu" verziju čuvenog albuma. I, otići na nudističku plažu: vežbati zahtevanje gole istine od svih unaokolo. A ponajpre političara.
Prijem 