PrivrženostKada medeni mesec prođe i zaljubljenost počne da bledi, nova grupa
supstanci stupa u akciju. Novi oblik hemijske nagrade u vidu
prijatnosti dolazi od endorfina.
Naime, naučnici veruju da se nakon određenog perioda, od 18 meseci do 4
godine, naše telo navikne na ljubavne stimulanse. Pošto se poveća
tolerancija na feniletilamin, strasna romansa se može razvijati u dva
pravca – ka indiferentnom odnosu ili ka onome što Helen Fisher,
profesor psihologije i autor knjige «Anatomija ljubavi», zove
privrženost. Za fazu privrženosti, naučnici smatraju da su odgovorni
endorfini, supstance slične morfinu, koje se prirodno luče u mozgu.
Kada vidimo voljenu osobu, dok razmišljamo o njoj, ne luči se više
intenzivno feniletilamin kao što je bilo tokom faze zaljubljenosti, već
endorfini koji dovode do osećanja smirenosti, smanjenja strepnje,
topline, pouzdanosti i spokojstva. Endorfini nisu tako uzbudjujući i
stresogena kao feniletilamin, već vode stabilnijim odnosima i jačoj
vezanosti.
Činjenica da su period «medenog meseca» u ljubavi i period zrele
ljubavi stimulisani različitim supstancama, može objasniti zašto se
neke osobe ne mogu zadržati duže u vezi. Naime, oni se dobro osećaju
samo uz uzburkane emocije koje sa sobom nosi pojačano dejstvo prirodnih
amfetamina u mozgu (odnosno feniletilamin), dok im smirujuće dejstvo
endorfina jednostavno ne odgovara. Mnoge osobe zapravo celog života
imaju serije veza od 6 meseci do 4 godine obzirom da je to neki period
kada nivo supstanci aktivirane tokom zaljubljenosti neizbežno počinju
da opadaju. Ako ipak uđu u brak, ovakve osobe su sklone da imaju
paralelne veze ne bi li dostigle ponovo svoju ljubavnu opijenost.
Najveći procenat razvoda upravo se javlja negde u četvrtoj godini
braka.
Ipak, nisu kod svih osoba takve potrebe. Naučnici smatraju da što su
dvoje ljudi duže u braku, veća je verovatnoća da će i ostati u braku.
Na neki način, oni postaju zavisnici od endorfina i bračnog spokojstva.
Nedostatak endorfina je zapravo uzrok zašto dve osobe koje su bile u
dugoj vezi žude jedno za dugim nakon rastanka. Odsustvo endorfina igra
određenu ulogu i u žalosti za umrlim partnerom.
MonogamijaSamo oko 3% sisara je monogamno, odnosno vezano samo za jednog partnera
sa kojim se i pare. Na žalost, naučnici kažu da čovek ne spada u ova 3
% prirodno monogamnih sisara. Možda bi nekoliko injekcija vazopresina
moglo da nam pomogne. Njega često nazivaju «monogamnom supstancom».
Istraživanjem u «monogamnom» životinjskom svetu (glodar voluharica)
došlo se do zaključka da doživotno parenje može biti povezano sa
dejstvom vazopresina. Pre parenja, mužijak je podjednako prijateljski
raspoložen i prema muškim i prema ženskim jedinkama. Unutar 24h nakon
parenja, mužijak je upecan za čitav život. Kada se vazopresin izluči,
mužijak postaje indiferentan prema svim ženkama osim prema jednoj.
Takođe, postaje jako agresivan prema drugim mužijacima sa ispoljavanjem
ponašanja karakterističnog za sindrom ljubomornog muža.
Miris ljubavi
Odavno je poznato da
insekti luče posebne, lako isparljive supstance koje se nazivaju
feromoni i služe da se privuče jedinka suprutnog pola u okviru svoje
vrste. Utvrđeno je da i životinje luče feromone. Za razliku od insekata
kojima za prijem informacije služe antene, životinje imaju razvijene
posebne prijemne organe. Taj organ se nalazi u nosnoj duplji životinje
i naziva se «vemeronazalni organ» (VNO). Ovaj organ služi kao detektor
feromona i nema ulogu u prijemu drugih mirisa. Pojedini naučnici
smatraju da i kod čoveka postoje supstance koje imaju istu ili sličnu
ulogu kao feromoni kod životinja. Dr. Winnifred B. Cutler iz
Filadelfije je prvi dokazao prisustvo feromona kod ljudi. On i njegovi
saradnici smatraju da feromoni mogu imati ogroman uticaj na partnera.
Potvrđeno je da feromoni koje luči muškarac, može da utiče na
menstrualni ciklus žene, kao i na njenu reproduktivnu moć. Takođe se
smatra da su feromoni odgovorni za veću seksualnu privlačnost žene
tokom perioda ovulacije. Interesantno je tvrđenje da feromoni žene mogu
da utiču na drugu koja je u dužem periodu u njenoj blizini, te se
dešava da imaju sinhrone menstrualne cikluse.
Izgleda da je prirodna funkcija feromona veoma značajna za opstanak
vrste. Smatra se da omogućavaju izbor partnera sa različitom strukturom
imunog sistema od sopstvenog. Kao posledica toga, potomci dobijaju u
nasleđe raznovrsnije odbrambene mehanizme koji im omogućavaju bolje
prilagođavanje i preživljavanje. Ekperimentalno je utvrđeno da ženka
miša bira mužijaka sa različitim genetskim predispozicijama, ali takođe
i da u toku bremenitosti bira jedinke koje imaju sličan genetski sklop.
Izgleda da je priroda i to podesila, jer su upravo te jedinke one koje
se nagonski brinu za očuvanje svog potomstva. Zoologičar Claus Wedekind
iz Švajcarske je izveo eksperiment kojim je potvrdio da je i kod čoveka
uticaj feromona na izbor partnera isti. Žene su birale nošene majice
muškaraca koji su imali različiti genetski sklop od njihovih, dok je u
periodu trudnoće izbor pao na bliske rođake.
Prisustvo VNO u fetusu čoveka je prilično dugo poznato. Međutim, u
odrasle osobe postojanje VNO je dokazano tek sredinom osamdesetih.
Nalazi se takođe u nosnoj duplji, ali nije toliko razvijen kao u
životinja. Umesto bogatog spleta nervnih vlakana čine ga pojedinačne
ćelije receptori.
Naravno, ima i naučnika koji se ne slažu u potpunosti sa postojanjem
feromona kod čoveka. Furlow smatra da postoje feromonima-slične
supstance koje počinju da se luče u toku puberteta i spadaju u grupu
steroida.
U toku su brojne studije o feromonima kod čoveka i to uglavnom na
temu uticaja na seksualnu privlačnost među polovima. Ipak, pokazalo se
da su efekti feromona kod čoveka na seksualnu privlačnost mnogo manji
nego što se očekivalo. Izgleda da čovek ima različita «čula za lepotu»
nego druge vrste. Drugim rečima, za čoveka lepota koja se može videti
očima privlačnija je od lepote koja se može osetiti čulom mirisa.
«Ljubav je složena emocija koju čine radost, oduševljenje,
uzbuđenje, polet, sreća, optimizam, psihička i fizička snaga i
samopouzdanje. Kao i svaka druga emocija, i ljubav izaziva niz telesnih
promena ali za razliku od negativnih emocija besa, straha i tuge,
ljubav „proizvodi” niz pozitivnih promena u organizmu. Umesto hormona
stresa ljubav stvara „dobre” hormone koji povećavaju raspoloženje,
vitalnost, optimizam i potpomažu u celini i psihičko i fizičko
zdravlje. Osoba koja voli blista, oči joj sijaju, pokreti su joj laki,
a misli vedre. Sreća nikada nije tako vidljiva kao na licu osobe koja
je zaljubljena. Nije uzalud Meša Selimović rekao da je čovek bez
ljubavi uvek na gubitku», kaže psiholog Desa Kujundžić.
Helen Fisher smatra da postoje tri različita sistema u mozgu odgovorna
za ono što se dešava u ljubavi. Jedan sistem je povezan sa seksualnom
željom i udružen je primarno sa testosteronom. Ako jednoj sredovečnoj
ženi ubrizgate injekciju testosterona, njena seksualna potreba značajno
raste.
Drugi sustem je onaj odgovoran za romantičnu ljubav, obsesivnu
ljubav i zaljubljenost i povezan je, po njenim predpostavkama, sa
visokim nivoima dopamina i norepinefrina, odnosno prirodnim
stimulusima, i verovatno niskim nivoima serotonina, koji je odgovoran
za opsesivno razmišljanje o voljenoj osobi.
Treći sistem je, po njenom mišljenju, je sistem odnovoran za odnost
i privrženost partneru, osećanju smirenosti i mira i sigurnosti koje
osoba ima u dugotrajnoj vezi. Neki od naučnika smatraju da je ovaj
sistem povezan sa vazopresinom i oksitocinom takođe supstancama koje se
prirodno luče u mozgu.
Prema tome imamo različite vrste sistema u mozgu koji utiču na naše
različite postupke, ali svi oni međusobmo komuniciraju i povezani su.
Pise:Ass. dr Olivera Žikić, psihijatar
Prijem 