Na današnji dan pre šest godina svet je u direktnom prenosu iz Njujorka i Vašingtona posmatrao prizore dotle zamislive samo u filmovima strave i užasa. Tokom nekoliko dramatičnih časova na svim meridijanima sa zebnjom je postavljano pitanje ko stoji iza zločina, sledi li još neki samoubilački napad i kako će napadnuta strana uzvratiti. Neki odgovori u međuvremenu su poznati. Neka pitanja i dalje su preteće otvorena.
Sjedinjene Američke Države bez odlaganja su pokrenule akciju svetskih razmera s ciljem kažnjavanja organizatora zločina i onih koji su stajali iza njih. Počele su od Avganistana, čiji talibanski režim je bio najneposrednije povezan sa Al Kaidom i njenim vođom Osamom bin Ladenom, koji je s ponosom preuzeo na sebe odgovornost za ubijanje nevinih. Zatim je na redu bio Irak, odnosno režim Sadama Huseina. Novoustoličeni režimi u Kabulu i Bagdadu nisu postali uzori demokratije, niti bi mogli da se održavaju bez masovnog vojnog prisustva SAD i njihovih saveznika. Duga ruka odmazde ipak nije stigla glavnog krivca: Bin Laden ne samo da se vešto krije već neumorno poziva na nove terorističke akcije i pridobija nove pristalice.
Pored vojnih, preduzete su brojne druge mere radi bezbednosti civilnog vazduhoplovstva i predupređivanja novih terorističkih napada. U skladu s njima, sumnjiv je svako ko leti avio- nom, a pogotovo svako sa Bliskog istoka. Sumnjivi su i svi muslimani, kao što su muslimanima sumnjivi svi koji to nisu, a pogotovo Amerikanci i Evropljani. Na obe strane govori se o novovremenom krstaškom ratu, ali i o sudaru dveju nepomirljivih civilizacija. S koje god strane poticalo, ovo poslednje zvuči opasno.
Međunarodni terorizam, kao neprijatelj čitavog čovečanstva, ne može se iskoreniti samo vojnim akcijama, zbacivanjem sumnjivih vlasti i strogom kontrolom granica. Neke od takvih akcija ga čak i podstiču. Al Kaida je, u krajnjoj liniji, opasna i po one zemlje iz kojih njeni članovi primaju materijalnu i drugu pomoć i u kojima njen vođa nalazi utočište. Ako bi oni koji šest godina uzalud jure Bin Ladena tako posmatrali stvari, možda bi se lakše približili cilju - zajedničkoj bezbednosti.
Islamski i zapadni svet vodili su u prošlosti krvave ratove, ali pamte i vremena tolerancije, mirnog suživota i plodne saradnje. Uprkos svemu što je preduzeto u poslednjih šest godina, svet danas nije bezbedniji nego 11. septembra 2001, niti je složniji u osudi zla kakvo svaki terorizam jeste. Vojna nadmoć, ma kolika bila, nedovoljno je moćna pred zlom koje crpi snagu iz nekih drugih izvora. Svet bi možda bio bezbedniji da je posle crnog 11. septembra borba protiv bezumlja vođena promišljenije i odmerenije, odnosno pažljivijim biranjem konkretnijih ciljeva.
Prijem 
